ZA DEKU

Noc je.  Jezivija nikada nije bila. Mislila sam da jeste, davno, pre petnaest godina, ali ta noc u mom secanju I ne postoji, cista je fikcija, I izbledela je. Ova je najgora. I boli. Jako boli. Peku me suze, jer se sa vremena na vreme zagledam u plamen ogromne svece I zaboravim da mi onda bude jos teze. Pokusavam da ne placem. Stalno me opominju da ne placem toliko, da se ne kidam, da je tako moralo, da je tebi lakse, da si se odmorio. I ja znam. Ali ne mogu.  Boli me srce od tako jakih jecaja. I peku me oci, mnogo. Smiricu se. Opet gledam u svecu, jer ne mogu vise da gledam u tvoje telo na sredini prazne sobe. U kovceg. U sliku. Smeta mi taj mir, sklad, tisina, slabo svetlo, smetali su mi I ljudi, buka, izjave saucesca, sve mi smeta. Ljuta sam na sebe zato sto sam se toliko pripremala za ovo, a opet nista. Pokusavala sam da ti sto manje dolazim od kada si se razboleo, da ne budem tu cesto, jer sam znala sta me ceka. Znala sam da ce mi biti tesko. Kako da ne bude?

-           Ne ljuljaj se na stolici! Katarina, sidji dole I skupi igracke, nagazices na njih.

-          Evo sad cu deko.

-          Gde je Andjela? Probudila se?

-          Jeste, sad ce da dodje.

-          Dobro, budite mirne, sad ce baba da dodje. Ne svadjaj se sa njom, bila je bolesna I sva je placljiva I sanjiva.

-          Necu da je diram. Kad dolazi mama?

-          Jos malo, za nekih dva sata se vraca sa posla, ako je ne zadrze, vikend je.

-          Evo je Adja!

-          E hajde igrajte se sada. Ne brljaj po tim fiokama sta trazis tu vise??

-          Trazim svesku, da crtam.

-          Nema sveske, odnele ste kuci juce.

-          Dobro, hajde onda da nam pricas neku bajku.

-          Ne znam ja bajke. To kada baba dodje.

-          Znas deko, hajdeee, znas one dve!

-          Njih sam vam pricao par puta, znate ih.

-          A nema veze! Te bajke znas samo ti, niko vise, nema ih ni u jednoj knjzii!

-          Molim te dekooo!

-          Evo I Adja te moli. Taman dok se baka ne vrati iz stale. Molim te!

-          Dobro, hajde. Sedite ovde,.. Bio jednom jedan covek…

-          Je l’ nam to pricas ‘Zmija mladozenja’?

-          Ne, onu drugu, dugacku, ne znam kako se zove.

-          Super! Je l’ onaj covek sto je isao po svetu da zaradi novac I kada se vratio kuci posle trideset godina, zena ga nije prepoznala?

-          Da, taj.

-          I poznala ga po oziljku?

-          Jeste. Katarina, hoces ti da pricas bajku?

-          Ne, deko, pricaj ti! Ti lepse!

-          Pa dobro, onda cuti. I donesi da vam ljustim pecen krompir, niste vecerale nista.

-          Idi Adja ti!

-          Krenuo on tako po svetu sa nesto malo para, I taman zamakao par sela, kad ono video da jedan covek sutira grob I psuje. On  se sazali, pridje, pita ga sto to radi, sto ne pusti pokojnika da pociva u miru. On mu rece da mu je dugovao toliko I toliko para I da mu nije vratio. Njemu bese zao, izvadi pare koje je imao, bese to bas toliko koliko je ovaj dugovao: On mu dade I rece mu da sada pusti coveka da pociva I da ide svojim putem. Covek sav srecan uze pare, I ode.

-          Deko, a sto je on dao pare tom coveku, kad mu on nista ne duguje?

-          Adja, deka hoce da nam kaze da je vazno biti dobar covek. Njemu je bilo zao sto mu on sutira grob I ne da mu mira, zato je dao svoje pare.

-          Aha,… I on je posle ostao bez para, I tako nastavio svoj put?

-          Jeste. Ali Bog je video da je on dobar covek, I uvek je bio uz njega.

-          Zato si ti danas onom ciki dao pare kada ti je trazio, iako nisi znao ko je?

-          Da. Bio je gladan.

-          E pa deko, onda ce I tebe Bog da voli I da ti pomaze!

-          Nadam se da hoce Keti. Tako I vi da radite. Obe.

-          Hocemo deko. I, dalje? Sta je posle bilo?

-          Nastavio on dalje, I stigao do jedne reke….

-          *************************************************

Koliko sam te volela. Ne znam da li je to zato sto ste njegovi roditelji ili zato sto ste tako divni ljudi. Oba, verovatno. Nista mi nije bilo lepse nego da ujutru, cim ustanem, dodjem kod vas, u pizami, na mleko, dorucak, razbacam igracke, preturim kucu naglavacke, I tamo ostanem dok se mama ne vrati sa posla. Ti si uvek odmarao u jednom istom krevetu. Na njemu si lezao do poslednjeg dana. Mrzeo si kada bismo se ljuljali na stolicama. Nisi dao da se svadjamo. Kada bismo jeli, uvek bi samo za tebe I mene sipao casu vode. Kad god bih dosla posle skole kod tebe, pitao bi me: ‘’Kako idu nauke?’’ I svaki put si bio srecan kada sam odgovarala : ‘’ Odlicno. Dobila sam nekoliko petica danas.’’

Onda bi mi rekao da budem obavezno lekar. Moze I farmaceut. To je najbolji posao, a ja sam pametnica, prva unuka, mezimica, I mene najvise volis.

Stalno me hvalis.’’ Kako bese na plesu, koje mesto?’’

Gledam I ne mogu da verujem da te zaista nema.

Ceo dan slusam recence : “ Odmorio se. Otisao je kod njegovog Boze.”

I ja ne mogu a da ne zaplacem. Znam da preterujem, ali ne mogu. Cak I kada si bio bas u losem stanju, uveliko u krevetu, uvek si me prepoznavao. Ja dodjem da vidim kako si, ti mi poljubis ruku I pitas kako idu nauke. Idu dobro deko,… ako popravim dve cetvorke imacu sve petice. I spremam prijemni za medicinu. Bice sve dobro.

Tuzno mi je. Bio si tako krupan I stasit covek. A sada? Samo senka. Bleda. Sama u ovoj sobi. Tako svecan I tih. Kao da cekas nesto. Nekoga. I mislim da samo ja znam sta. Samo ja znam sta bi te moglo probuditi.

Citavo jedno detinjstvo. Boje. Ljudi koji su umorni od zivota I tuge, a za mene imali osmeha. Citav jedan zivot. Unisten, prerano. I ljudi koji su ga godinama popravljali kako su umeli. Citav univerzum u jednom dvoristu, u kome fali jedan covek, I ljudi koji su dali poslednji atom snage da bude lakse, bolje, da ga bar malo zamene.

Jedni sasvim obicni ljudi koji su propatili. Koji su bili udeo vaspitanja I koji nisu ni svesni koliko su naucili dve male devojcice koje su trckarale po malenom univerzumu. Koje su bile sve, samo ne devojcice. Recima su gradili taj univerzum, umornim rukama oblikovali, I umorili se..

Zasto su se umorili?

Jedan covek lezi ispred mene. Svecan, ozbiljan. I ja znam. Verujte mi da jedino ja znam sta bi ga moglo probuditi!

Jedna zena. Koja je ispred sobe I koju bole ruke od drzanja mog malenog univerzuma. Oci od plakanja. Usne od pricanja. I koja ispraca mog deku.

Citav jedan svet, ovde, gde sam ostala, zbog njih. To dvoje ljudi. I tesko mi je da gledam kako moj univerzum nestaje. Guzva je izgazila dvoriste. Umorne ruke su stale, ne grade. Usne ne pricaju, samo placu I jecaju. Gde je moj univerzum sada? Okrecem se I gledam par ljudi. Oni su tu da ga brane. Da poprave kvarove.  Trebace mi milioni godina, a necu naci takve ljude koji bi ga ponovo sagradili. Hvala im sto su ga tako dobro sazidali. Sto su takve branitelje postavili.

Ne smem da gledam u svecu. Zamisljam kako deku njegov andjeo cuvar vodi gore, kako leti sa njim  I pokazuje mu sva dobra dela koja je za zivota uradio. A ja znam da ce to biti dugacko putovanje, da ce trajati svih cetrdeset dana. Da djavoli nece stici da se bore za tvoju dusu, I pokazu losa dela. Bog zna koliko je dobrih bilo. I na opelu ce biti puno ljudi, I svi ce upaliti svece da ti osvetle put do carstva Nebeskog, neces da se izgubis. Ne damo to. I znam da ne mozes na  noge, da ti je tesko, da si jos bolestan. Ali tata ce da te doceka I pokaze kuda da ides. Ne brini. Ti ponesi svu srecu koju ovaj maleni univerzum nudi. Svu ljubav, dobra dela, nase osmehe I sva topla srca ove vecito tuzne porodice. Sam Bog zna koliko te je volela.

I znam da treba da podjem. I da te ceka dugacko putovanje na koje moras sam. I da sam ja tu samo da te ispratim I kazem koga da mi pozdravis. Ali ja se vec godinama svake veceri molim za to, I Bog je moje reci napamet naucio. A ti bi znao sta da kazes I da te nisam opomenula.

Baka place, ponovo pominju tatu. Dzaba te oni bude I dozivaju. Ne pominju prave stvari. Samo ja znam sta bi te jedino moglo probuditi….