ZA DEKU

Noc je.  Jezivija nikada nije bila. Mislila sam da jeste, davno, pre petnaest godina, ali ta noc u mom secanju I ne postoji, cista je fikcija, I izbledela je. Ova je najgora. I boli. Jako boli. Peku me suze, jer se sa vremena na vreme zagledam u plamen ogromne svece I zaboravim da mi onda bude jos teze. Pokusavam da ne placem. Stalno me opominju da ne placem toliko, da se ne kidam, da je tako moralo, da je tebi lakse, da si se odmorio. I ja znam. Ali ne mogu.  Boli me srce od tako jakih jecaja. I peku me oci, mnogo. Smiricu se. Opet gledam u svecu, jer ne mogu vise da gledam u tvoje telo na sredini prazne sobe. U kovceg. U sliku. Smeta mi taj mir, sklad, tisina, slabo svetlo, smetali su mi I ljudi, buka, izjave saucesca, sve mi smeta. Ljuta sam na sebe zato sto sam se toliko pripremala za ovo, a opet nista. Pokusavala sam da ti sto manje dolazim od kada si se razboleo, da ne budem tu cesto, jer sam znala sta me ceka. Znala sam da ce mi biti tesko. Kako da ne bude?

-           Ne ljuljaj se na stolici! Katarina, sidji dole I skupi igracke, nagazices na njih.

-          Evo sad cu deko.

-          Gde je Andjela? Probudila se?

-          Jeste, sad ce da dodje.

-          Dobro, budite mirne, sad ce baba da dodje. Ne svadjaj se sa njom, bila je bolesna I sva je placljiva I sanjiva.

-          Necu da je diram. Kad dolazi mama?

-          Jos malo, za nekih dva sata se vraca sa posla, ako je ne zadrze, vikend je.

-          Evo je Adja!

-          E hajde igrajte se sada. Ne brljaj po tim fiokama sta trazis tu vise??

-          Trazim svesku, da crtam.

-          Nema sveske, odnele ste kuci juce.

-          Dobro, hajde onda da nam pricas neku bajku.

-          Ne znam ja bajke. To kada baba dodje.

-          Znas deko, hajdeee, znas one dve!

-          Njih sam vam pricao par puta, znate ih.

-          A nema veze! Te bajke znas samo ti, niko vise, nema ih ni u jednoj knjzii!

-          Molim te dekooo!

-          Evo I Adja te moli. Taman dok se baka ne vrati iz stale. Molim te!

-          Dobro, hajde. Sedite ovde,.. Bio jednom jedan covek…

-          Je l’ nam to pricas ‘Zmija mladozenja’?

-          Ne, onu drugu, dugacku, ne znam kako se zove.

-          Super! Je l’ onaj covek sto je isao po svetu da zaradi novac I kada se vratio kuci posle trideset godina, zena ga nije prepoznala?

-          Da, taj.

-          I poznala ga po oziljku?

-          Jeste. Katarina, hoces ti da pricas bajku?

-          Ne, deko, pricaj ti! Ti lepse!

-          Pa dobro, onda cuti. I donesi da vam ljustim pecen krompir, niste vecerale nista.

-          Idi Adja ti!

-          Krenuo on tako po svetu sa nesto malo para, I taman zamakao par sela, kad ono video da jedan covek sutira grob I psuje. On  se sazali, pridje, pita ga sto to radi, sto ne pusti pokojnika da pociva u miru. On mu rece da mu je dugovao toliko I toliko para I da mu nije vratio. Njemu bese zao, izvadi pare koje je imao, bese to bas toliko koliko je ovaj dugovao: On mu dade I rece mu da sada pusti coveka da pociva I da ide svojim putem. Covek sav srecan uze pare, I ode.

-          Deko, a sto je on dao pare tom coveku, kad mu on nista ne duguje?

-          Adja, deka hoce da nam kaze da je vazno biti dobar covek. Njemu je bilo zao sto mu on sutira grob I ne da mu mira, zato je dao svoje pare.

-          Aha,… I on je posle ostao bez para, I tako nastavio svoj put?

-          Jeste. Ali Bog je video da je on dobar covek, I uvek je bio uz njega.

-          Zato si ti danas onom ciki dao pare kada ti je trazio, iako nisi znao ko je?

-          Da. Bio je gladan.

-          E pa deko, onda ce I tebe Bog da voli I da ti pomaze!

-          Nadam se da hoce Keti. Tako I vi da radite. Obe.

-          Hocemo deko. I, dalje? Sta je posle bilo?

-          Nastavio on dalje, I stigao do jedne reke….

-          *************************************************

Koliko sam te volela. Ne znam da li je to zato sto ste njegovi roditelji ili zato sto ste tako divni ljudi. Oba, verovatno. Nista mi nije bilo lepse nego da ujutru, cim ustanem, dodjem kod vas, u pizami, na mleko, dorucak, razbacam igracke, preturim kucu naglavacke, I tamo ostanem dok se mama ne vrati sa posla. Ti si uvek odmarao u jednom istom krevetu. Na njemu si lezao do poslednjeg dana. Mrzeo si kada bismo se ljuljali na stolicama. Nisi dao da se svadjamo. Kada bismo jeli, uvek bi samo za tebe I mene sipao casu vode. Kad god bih dosla posle skole kod tebe, pitao bi me: ‘’Kako idu nauke?’’ I svaki put si bio srecan kada sam odgovarala : ‘’ Odlicno. Dobila sam nekoliko petica danas.’’

Onda bi mi rekao da budem obavezno lekar. Moze I farmaceut. To je najbolji posao, a ja sam pametnica, prva unuka, mezimica, I mene najvise volis.

Stalno me hvalis.’’ Kako bese na plesu, koje mesto?’’

Gledam I ne mogu da verujem da te zaista nema.

Ceo dan slusam recence : “ Odmorio se. Otisao je kod njegovog Boze.”

I ja ne mogu a da ne zaplacem. Znam da preterujem, ali ne mogu. Cak I kada si bio bas u losem stanju, uveliko u krevetu, uvek si me prepoznavao. Ja dodjem da vidim kako si, ti mi poljubis ruku I pitas kako idu nauke. Idu dobro deko,… ako popravim dve cetvorke imacu sve petice. I spremam prijemni za medicinu. Bice sve dobro.

Tuzno mi je. Bio si tako krupan I stasit covek. A sada? Samo senka. Bleda. Sama u ovoj sobi. Tako svecan I tih. Kao da cekas nesto. Nekoga. I mislim da samo ja znam sta. Samo ja znam sta bi te moglo probuditi.

Citavo jedno detinjstvo. Boje. Ljudi koji su umorni od zivota I tuge, a za mene imali osmeha. Citav jedan zivot. Unisten, prerano. I ljudi koji su ga godinama popravljali kako su umeli. Citav univerzum u jednom dvoristu, u kome fali jedan covek, I ljudi koji su dali poslednji atom snage da bude lakse, bolje, da ga bar malo zamene.

Jedni sasvim obicni ljudi koji su propatili. Koji su bili udeo vaspitanja I koji nisu ni svesni koliko su naucili dve male devojcice koje su trckarale po malenom univerzumu. Koje su bile sve, samo ne devojcice. Recima su gradili taj univerzum, umornim rukama oblikovali, I umorili se..

Zasto su se umorili?

Jedan covek lezi ispred mene. Svecan, ozbiljan. I ja znam. Verujte mi da jedino ja znam sta bi ga moglo probuditi!

Jedna zena. Koja je ispred sobe I koju bole ruke od drzanja mog malenog univerzuma. Oci od plakanja. Usne od pricanja. I koja ispraca mog deku.

Citav jedan svet, ovde, gde sam ostala, zbog njih. To dvoje ljudi. I tesko mi je da gledam kako moj univerzum nestaje. Guzva je izgazila dvoriste. Umorne ruke su stale, ne grade. Usne ne pricaju, samo placu I jecaju. Gde je moj univerzum sada? Okrecem se I gledam par ljudi. Oni su tu da ga brane. Da poprave kvarove.  Trebace mi milioni godina, a necu naci takve ljude koji bi ga ponovo sagradili. Hvala im sto su ga tako dobro sazidali. Sto su takve branitelje postavili.

Ne smem da gledam u svecu. Zamisljam kako deku njegov andjeo cuvar vodi gore, kako leti sa njim  I pokazuje mu sva dobra dela koja je za zivota uradio. A ja znam da ce to biti dugacko putovanje, da ce trajati svih cetrdeset dana. Da djavoli nece stici da se bore za tvoju dusu, I pokazu losa dela. Bog zna koliko je dobrih bilo. I na opelu ce biti puno ljudi, I svi ce upaliti svece da ti osvetle put do carstva Nebeskog, neces da se izgubis. Ne damo to. I znam da ne mozes na  noge, da ti je tesko, da si jos bolestan. Ali tata ce da te doceka I pokaze kuda da ides. Ne brini. Ti ponesi svu srecu koju ovaj maleni univerzum nudi. Svu ljubav, dobra dela, nase osmehe I sva topla srca ove vecito tuzne porodice. Sam Bog zna koliko te je volela.

I znam da treba da podjem. I da te ceka dugacko putovanje na koje moras sam. I da sam ja tu samo da te ispratim I kazem koga da mi pozdravis. Ali ja se vec godinama svake veceri molim za to, I Bog je moje reci napamet naucio. A ti bi znao sta da kazes I da te nisam opomenula.

Baka place, ponovo pominju tatu. Dzaba te oni bude I dozivaju. Ne pominju prave stvari. Samo ja znam sta bi te jedino moglo probuditi….

Obecala sam mu da cu uci u ovu prostoriju sa njim, da cu biti najlepsa samo zbog njega, da ce svi samo u nas gledati. Obecala sam mu da cu veceras reci sve sto imam, da cu bas na maturskoj veceri biti iskrena, jer ne znam koliko cu jos ostati u ovom gradu. Mozda odem i nikada se ne vratim. Mozda me zaboravi, sve nase sale, nase dogovore, planove za buducnost. Sada sam sigurna da nece. Ko bi mogao da zaboravi devojku koja je poginula na matursko vece? Hotel. Svi su tu, svecani, ozbiljni. Niko ne zna sta de dogodilo osim par devojaka I jednog visokog momka. Stoje ispred ulaza. Nemo se gledaju. Placu. Niko ne ume da progovori. Dolazi razredna, uplakana, sa jos par njih I place. Ljudi koji stoje sa strane gledaju i ne znaju sta se desava. A ja stojim. Ispred njih. Krvava I pocepana. Zurim. I ne mogu da verujem sta se dogodilo.

Sat vremena ranije, kod kuce sam. Oblacim belu cipkanu haljinu, savrseno sam nasminkana, slikam se bezbroj puta, jedva cekam da se pojavim ispred skole I vidim svoje prijatelje. Danas nam je tacno pet meseci zabavljanja I napravila sam mu poklon: veliku kutiju punu slatkisa, bombona, papirica sa porukicama I divan sat. Ne mogu da docekam da mu dam. Ulaze mama I tata u sobu da mi kazu koliko sam divna, slikamo se I krecem. Sve se tako brzo desilo… - Ljubavi, namesti kosu samo, leva strana, e, tu bas. Pa prelepa si mi! Pazi kako vozis! – - Hvala mama I ja sam zadovoljna. Vidimo se sutra. Ne brini nista! U prevelikoj zurbi ne registrujem da sam zaboravila kutiju! Moram da se vratim. Sreca pa nisam daleko odmakla, samo preko pruge I 2 minuta mi treba do kuce. Pa zakasncu na sopstvenu maturu! Pojacala sam omiljenu pesmu do kraja I ne obracam paznju da nigde nikoga nema. Ni na kraj pameti mi nije bilo da mi je mama juce rekla da je rampa u kvaru, da su je skinuli I da ce je tek sledece nedelje ponovo postviti. Zato svi idu okolo, zato I nema guzve. Kako mi je ta misao proletala kroz glavu, okrenula sam se I baaaaaaaaaam. Crno. Voz. ****************************************************************** - Ljubavi, namesti kosu samo, leva strana, e, tu bas. Pa prelepa si mi! Pazi kako vozis! – - Hvala mama I ja sam zadovoljna. Vidimo se sutra. Ne brini nista! - E srce zaboravila si kutiju u dnevnoj sobi, cekaj sekund sad ce tata da ti je donese. - Jaoo da! Pa zamisli da sam je zaboravila, a bas sam htela da mu dam veceras. Hvala mami! - Hajde cico, pozuri, da ne zakasnis. I idi okolo, zbog rampe, za svaki slucaj. - Hvala tata, pa tacno bih zakasnila da sam morala da se vracam po kutiju, dobro kad si je video na stolu. - Ti znas da tata sve vidi. Dodji da ljubim moju lepu princezu! Hajde sad, idi, pozuri. - Odoh. Volim vas ljudi, cucemo se u toku veceri.

********************************************************** - Ej, sta ti je? Kao da plesem sa duhom, ne sa tobom. Sta si se zamislila? Ne svidja ti se pesma? - Ja…. - Kutija je divna, a moj poklon te ceka na kraju veceri. - Ja..mm… dobro, vazi. - Sta ti je? Sta si se izbezumila? Je l sve okej? - Jeste, ja, samo,… imala sam déjà vu nekakav, ne znam ni ja, prekid na sekund I ne znam sta se deislo ali bilo je tako stvarno, kao da se zaista desilo…. -Sta se desilo? Bleda si kao krpa. Hej? - Nista. Nije bitno. Zelim samo da uzivam ove veceri jer ko zna gde ce zivot da nas odnese. Ko zna da li cemo makar jedan nas dogovor ispostovati, da li cemo ostati zajedno ili cu da te sretnem slucajno u centru grada kroz deset godina I isplacem se na sred ulice kao kisa. Samo me grli, kao da od toga zivim. Grli me snazno, dok pustaju ove lagane pesme. Drzi me cvrsto, kao da nikad neces da me pustis, kao da tu nema ni profesora ni dece, kao da nismo zavrsili srednju I kao da smo ubedjeni da je zivot pred nama. Nesto sam razmisljala I ne bih volela da se ista desi u mom zivotu sto bi me sasvim udaljilo od tebe. Molim te, nemoj nikada da me zaboravis…. - Poznajem te, reci mi sta se desilo?Izgledas kao da ces da se onesvestis…. Mora da jeste nesto? Kako bih tebe mogao da zaboravim? Izvoli, ova narukvica je za tebe. A ostatak poklona u ponoc. -Nista, necu da nam kvarim vece. Samo uzivaj I plesi sa mnom. Hvala, predivna je. Mozes da mi je stavis? Hajdemo malo na terasu, zagusljivo mi je ovde. -Hajde. -E, vidi! - hahaha, video sam I ja. Zvezda padalica. Pa ovo mora da znaci nesto. Zamisli zelju. - Zamislila sam. Zamisli I ti! - Ja vec jesam. Sta si ti pozelela? -Ako ti kazem, nece da mi se ostvari. -A ako smo zazeleli istu? -Mislis, da ostanemo zauvek zajedno? -Bas tu…. - To mora da se ostvari. ******************************* -117 sa 70, puls 80, vraca se u normalu. Ova devojka je tako imala srece! Mogao je voz da urnise I auto I nju! Sva sreca, zakacio je samo zadnji deo vozila, ima samo blagi prelom I potres mozga. - Doktore, rekli ste da joj je nocas bila matura? Jadna devojka… A ko je ovaj decko sto je drzi za ruku? Zaspao, mucenik. - Ne znam, verovatno decko ili neko iz skole. Ovde je od kada su je doveli, dosao je sav uplakan. - Psstt, tise, evo, budi se. Mila, kako si? - Gde sam? Sta se desilo? Jao voz, rampa, zaboravila sam, matura… - Ej, ej, polako, nemoj da places. Sve je okej, prosla si odlicno, moglo je mnogo gore da bude. Sto se mature tice, ne brini, tvoje odeljenje ti je porucilo da ce da naprave posebno maturu, ponovo, za tebe. - Gde je on? - Hej, probudila si se? Prepala si me. Nama su rekli da si poginula. Zvala me je tvoja mama, jedva smo se sabrali I dosli do bolnice. - Ali, ja sam sanjala da sam na maturi, da plesemo, da sam samo umislila udes, da se nista nije desilo,.. kako? - Izvini, decko, pomeri se samo malo da joj izmerimo pritisak ponovo. Povrni joj samo rukav. - Ej, odakle tebi ta narukvica?!? - Kakva narukvica? *****************************************

- Ej, sta ti je? Kao da plesem sa duhom, ne sa tobom. Sta si se zamislila? Ne svidja ti se pesma? - Ja…. - Kutija je divna, a moj poklon te ceka na kraju veceri. - Ja..mm… dobro, vazi. - Sta ti je? Sta si se izbezumila? Je l sve okej? - Jeste, ja, samo,… imala sam déjà vu nekakav,dupli, kao san u snu, ne znam ni ja, prekid na sekund I ne znam sta se desilo ali bilo je tako stvarno, kao da se zaista desilo…. -Sta se desilo? Bleda si kao krpa. Hej? - Nista, hajdemo malo na terasu, zagusljivo mi je. Moram da se smirim. - Taman da te oraspolozim poklonom. Izvoli, za tebe, - Ej, odakle tebi ta narukvica? - Kakva narukvica? Kako si znala???!?